Предраг Драгић Кијук – „ХОДОЧАШЋА“

–

Разговор са Предрагом Драгићем Кијуком поводом књиге Игора Ремса ХОДОЧАШЋА

Радио Бар, јуни, 2000 године

–

Могуће да се Игор Ремс не би никада бавио православном тематиком, да га несрећа, да тако кажемо, или да га неки судбински ветар није извео одавде где је живео и где је рођен. Практично крај половине, посебно друге половина двадесетог века, јесте један занимљив сусрет цивилизација али у религијском смислу речи а то значи да никада у протеклих 2000 година није већег интересовања за Православље него што је данас на Западу. То је један велики изазов пре свега на философском плану, то је један изазов посебног погледа на свет јер је Православље за разлику од осталих провинијенција хришћанства сачувало свој изворни смисао а то је: Православна философија живота. И зато се не треба  чудити да је тај талас запљусно и Игора Ремса и вероватно свесно или подсвесно, то сада није ни важно, допринео да он доходи тим нашим светињама које њему а и читаоцима могу пуно да значе.

У овој књизи религија је задржала симболику Православне философије живота  с обзиром да су то два различита искуства: језик религијског и језик поетског, они се само подударају и индентични су у једном: у искуству! Религијско искуство је персоналистичко дакле индивидуално, песничко искуство је исто тако индивидуално, дакле вера и поетски језик се у том случају, смислу, подударају и почивају као синоними у нашем искуству. Али с друге стране сем те симболике нема пуно тога шта је Ремс преузео из Православне философије живота, из простог разлога, што је то једна философија која је била изузета из нашег живота последњих педесет година у нашем образовању, и ми о томе не знамо пуно иако је то једна од најозбиљнијих философија, једно од најозбиљнијих искустава у историји људске цивилизације уопште, ту мислим на религијска искуства од неолита па све до данашњих дана.

–

По мишљењу неких књижевних критичара пјесма Тројеручица Хиландарска је најача у циклусу песама Ходочашћа

–

Овде је дошло до измењене позиције такозваног лирског субјекта. Заправо овде је свет посматран с позиције иконе Пресвете Богородице која се налази у Хиландару и она заправо сведочи време, ход свој кроз време и све што се дешавало у временима која она сведочи и у том смислу је Ремсова песма о Тројеручици хиландарској занимљива јер она има потпуно измењени фокус у односу на све оне које су до тада биле познате а таквих је било пуно у историји наше књижевности чак и неких веома успелих као што је рецимо Матије Бећковића или можда Љубомира Симовића.

Веома је тешко покушати наћи прави угао за одговор у молитвеном смислу речи и мислим да је Игор Ремс добро урадио и да је можда најбоље у овом тренутку учинио када се изборио за тај измењени однос, за ту измењену улогу проматрања, дакле када није он сведок већ када је сведок сама Тројеручица, односно хиландарска најсветија икона која је сама као и сам манастир обавијена занимљивим предањима.

Сама песма је била изазов за аутора и добро је што се он одлучио да време сведочи икона а не он и оно што је посебно важно за ову песму јесте да он није подлегао нарацији која постоји у вези саме иконе, већ да је покушао баш из тог угла сведочења времена да на неки начин премости прошлост и будућност са становишта  једино важног становишта рекао бих у историји а то је становиште садашњости. И најзад то је ритам.Успео је Игор Ремс да нешто од тог такозваног библијског версета, свечаног ритма, пренесе па чак на моменте нешто од умећа веома ретког у историји наше поетике то је то стражиловско поимање света код Црњанског, то бореално поимање света, нешто управо од тог ритма ће се наћи и у песми Тројеручица Хиландарска а да неће прекорачити границу баналности, и то сте већ могли закључити из самог читања ове песме, из понављања које у ствари повећава драмски набој а не понављања које доприноси банализовању самог проблема, то је већ нешто што сведочи прва строфа:

–

Тужна си

Тужа Пресвета

Мајко Тројеручице…

–

Колико импресији доприноси јачина метафоре? Не мислим само на ову већ и на друге Игорове пјесме.

–

Основна својства поезије јесу метафоре. Поезија живи од метафора али поезија не може да живи само од метафора. И сигурно да у том метафоричком језику Игор Ремс има веома високо место, то је човек велике маште. Он је човек, рекао бих, и једног визуелног осећања и ту је та предност. Све што није могао да искаже као сликар јер као што звук има своје ограничење, као што тон у боји има своје ограничење и реч има своје ограничење. Дакле, оно што није могао до краја да изкаже сликом Ремс је покушао да одговори поезијом и обрнуто претпостављам. Тамо где није могао да нађе адекватан одговор, чак ни уз помоћ речи, метафоричног поимања света, какав је у поезији, неку другу врсту надокнаде тражио је у сликарству.

–

Г-дине Кијук, само кратак осврт на песме Смрт Јована Владимира, Крст Св. Јована Владимира  и Пречиста Крајинска.

–

Има овде неколико нивоа и сасвим симплификовано се може констатовати следеће:

под један – у овим песмама верског садржаја, верског изазова, пре свега доминирају слике! И то је интересантно, код Ремса ће се то поновити у још једном циклусу који одговара називу књиге Ходочашћа а то је циклус песама који је посвећен Бретањи или на самој граници Бретање, где такође има неколико сличних изазова као што је овде рецимо Св. Јован Владимир или Пречиста Крајинска, тамо је то рецимо Св. Михаило или како они кажу Сен Мишел, такође са једном занимљивом причом, са том симболиком песка, симболиком воде и то се преноси и на овај циклус овде, али наглашавам то су првенствено слике.

Под два –   овај циклус карактерише враћања на извориште, на  хришћанску философију.  Сем тог сликовитог јесте нешто несумњиво што никада није постојало код Игора Ремса и главна карактеристика ове његове књиге, четврте књиге, јесте то једно потпуно непознато искуство у његовој поетици и да будем потпуно јасан и прецизан, једно непознато искуство или мање познато искуство у нашој поезији уопште, а то је религијско искуство. И по томе ће ова, четврта књига Игора Ремса, бити најпрепознатљивија јер она заиста доноси једно религијско искуство и у овим песмама које сте поменули и које смо малопре чули.

У случају прве песме,  у песми Смрт Јована Владимира, у последњој строфи, у ствари где је у питању један непотпуни сонет са строфом од три стиха, у тој последњој строфи, налази се један тростих који гласи:

–

Руса глава се даде

Царству небеском

Вером узнесена

–

Значи, без обзира пошто констатује лирски субјект у почетку, без обзира што је реч о једној несрећној судбини, о једном изузетном владару, уосталом о првом српском светитељу, сасвим је друга конотација обрнута за 180 степени на крају песме где ми у ствари имамо сазнање да је верско убеђење Јована Владимира било пресудно и да он, неко ко је већ био у Богу, који је већ био ухристовљен а не само охристовљен, да он даде своју главу царству небеском вером узнесен, значи он је већ био у верском успону и тај земаљски суноврат који ће се са њим догодити, та издаја и његово страдање за њега није битно. За њега је најважније то хармонијско, симфонијско-космичко односно небеско начело које се помиње у другом стиху последње строфе Игора Ремса.

Г-дине Кијук, колико је у песмама из циклуса Бретања присутна паралела са нашим поднебљем и имате ли утисак да се у овим пјесмама провлачи нит носталгије?

–

То да! Ваше запажање је веома аналитично и са њим се није тешко сложити да се тонус, тај талас једног нагомиланог носталгичног призвука осећа у овим стиховима и он доприноси њиховом пажљивом исчитавању. Они су најсугестабилнији у књизи, велика употреба вокала у њима за разлику од других песама где се драмска ситуација прави на један сасвим други песнички начин употребом сугласничких група, овде је то један распевани мелодијски тон али то је тон једног драматичног мелода, пошто би то био, како би рекли критичари тај мелодијски, хармонијски распевани тон. Он носи са собом то стање носталгичности. У овим песмама, нарочито, код дво стиха провејава, врло често, један драматични осмерац који је карактеристичан за шпанску поезију, чак и ритам који постоји код шпанских песника у тим двостисима, ми видимо да је реч само о сликама које нису рађене бојама и то је посебна вредност ове књиге! То су слике које су сликане речима.

–

Г-дине Кијук, чули смо песму Сунцокрет, Круг туђе наде а један циклус је назван само Круг?

–

Видите, мораћу да Вам ускаратим одговор а надам се да ће неко од Ваших слушалаца вечерас да присуствује књижевној вечери Игора Ремса. Дотакли сте најозбиљнију тему којој мислим искључиво вечерас да се бавим на један необичан начин и да укажем на неке неуобичајене и оригиналне појаве у мајсторству Игора Ремса. Оне се управо односе на циклусе које сте поменули Бела природа а посебно циклуса Круг.Надам се да ми нећете замерити што ћу ускратити одговор, не због тога што не мислим да би се то могло поновити, већ просто због тога да као човек који поштује достојанство речи, не бих речи истрошио. И пошто спадам у људе који поштују реч то је у ствари пресудан разлог што мислим да о том циклусу искључиво и једино говорим вечерас.

Али то није разлог да за ову прилику не напоменем следеће: знате , нема случаја, случај не постоји ни у животу и нема случаја да сте ви одлучили, чак и ако се нисте припремали да замолите аутора да прочита нешто из та два циклуса. Нема случаја због тога што је први сам по себи запањујући чак и за сликара а камоли за писце. Шта значи Бели Круг? Шта можете видети у Белом? Постоје ли те речи које можете читати? Које су ту уопште Беле Речи на Белом Папиру? Значи, то је један изазов! Песници успевају да напросто код читалаца изазову тај порив чуђења ако не и разумевања. Код књижевних критичара они изазивају порив разумевања али не и увек оправдања. И то је та разлика између обичног читаоца и књижевног критичара.

Други циклус, исто тако не мислим, да сте поменули случајно, јер то је један од најстаријих симбола у историји људске цивилизације: симбол круга. И као што сам рекао, њиме ћемо се бавити више и озбиљније вечерас, а за ову прилику ако бих могао да одаберем, сугеришем, и мислим да може бити занимљиво за ваше слушаоце, због једног ритма који је у традицији са нашом литературом, једног финог стражиловског погледа на свет, који носи у себи један елегични призвук али елегични призвук са једном философијом оптимизма и било би можда добро уколико би аутор, то је бар моје мишљење, да прочита две песме које у ствари потврђују да он и поред свих ствари преиспитивања света и самога себе јесте ипак заробљеник философије оптимизма и то је добро! Једна од тих песама се зове То нисмо ми, и она директно има нешто од утицаја у мелодији код Милоша Црњанског и подсећа јако много на његову песму коју је Црњански посветио Београду, чак и ритам који је више него сличан. И друга песма Јутро на Рајни, из које ће, надам се, слушаоци закључити да Рајна јесте веома далеко и да је истовремено и веома близу. И кад сам већ помињао Црњанског, да кажем да ту нема никаквог парадокса, све што је далеко може бити близу, ако то разумемо и Црњански је заиста био у праву када је усред Тоскане говорио да кад затвори очи има утисак да додирује врхове Урала.

Па и ја мислим да ако пажљиво слушамо ову песму, ми нећемо бити далеко од утиска да је Рајна и наша река.

–

Г-дине Кијук, молим вас да за крај разговора кажете је ли ово Ваш први сусрет са Игором Ремсом и ако није какав је Ваш утисак о претходним књигама.

–

Дабоме да су ми познате све књиге Игора Ремса и оне се међусобно апсолутно разликују. На вратима царства небеског из 1996, то је књига сведока, Дивља река је књига страсти, то је једна путена књига, добра књига. Трећа је најкохерентнија и сигурно ће бити највреднованија од стране књижевне критике, то је књига  Градови. Књига Ходочашћа као што сам рекао је једна изазовна књига по томе што доноси једно ново искуство, религијско искуство. Напомињем, нарочито последња књига показује да Игор Ремс на плану форме, на плану рада у језику, први пут за разлику од ове три претходне књиге, постиже завидан резулатат. Кад кажем на плану језика то кажем због тога што већ сам помињао да живимо у времену које не поштује реч. Ова последња књига говори управо о томе. Она говори о достојанству речи. Реч је јако важна и веома сам радостан да се и Ваш музички уредник  одлучио за реч илуструјући то композицијама Кир Стефана, јер ништа није достојанственије од људске речи и људског гласа и можда је баш зато Православна Византија одлучила да свој инструмент оргуље уступи римокатоличком Западу у осмом веку.

–

Разговор водила Мила Мартиновић